И ове се године читало гласно у Гимназији и стручној школи „Никола Тесла“ у Апатину!
28. фебруар је, сада већ традиционално, дан када се читају приче, песме, есеји, драме… Шуште странице књига и теку реке речи. Матерњи језик гргољи, шапуће, виче, тороче, распреда и беседи. Овог пута, због пролећа које нас је изненадило у фебруару, одлучили смо да књижевност изведемо у двориште школе.
Нема места у које књижевност не може да завири и нема кутка у ком није добродошла.
Зато смо за мото овогодишњег обележавања Националног дана књиге одабрали реченицу: Где год нађеш добро место ти књигу отвори, а књига ће сасвим лако нове светове да створи!
А, шта смо то читали гласно? Одлучили смо да време проведено у дворишту школе посветимо нашим принцезама од знања: Исидори Секулић, принцези од лепе речи, Ксенији Атанасијевић, принцези од мудрости, и Милеви Марић, принцези од науке.
Читали смо „Чежњу“ Исидоре Секулић, „Елегију о белој девојчици“ Зорана Пеневског и „Милеву Ајнштајн“ Виде Огњеновић.
После читања човек бива испуњен новим сазнањима, али и мучен новим питањима. И данас се много питања родило у нама, а ово су нека од њих…
Ако не будемо читали и на тај начин радили на себи, хоћемо ли бити достојни да се назовемо наследницима и духовним потомцима наших принцеза од знања?
Имамо ли права да се поносимо њиховим достигнућима ако су нам страни књижевност, филозофија и физика?
Да ли нас је стид што не одржавамо стазе које су нам Исидора, Ксенија и Милева начиниле проходнима својом борбеношћу и мукотрпним радом?
Милева, жена која је остала у сенци свога мужа, а несагледив је њен допринос науци… Ксенија, прва жена која је докторилала на београдском универзитету, гробница јој је уништена, а гробно место прекопано и продато другим власницима… Исидора, прва жена академик, смиреност, есејизам и марљивост који су несхватљиви убрзаној и површној данашњици… Јесу ли заслужиле немар нације? Можемо ли се уопште упоредити са њима? И какаве нам то поруке шаљу, а ми их не видимо и не чујемо?
